Хаплогрупа I2-Z17855 међу Србима

Хаплогрупа I2-Z17855 је једна од хаплогрупа словенског поријекла присутна у српској популацији. Представља огранак хаплогрупе познатије под називом I2a Dinaric дефинисане SNP-ом YP196. Филогенетски низ за Z17855 изгледа овако:

I2a-M423>L621>YP196>Z17855

Старост хаплогрупе Z17855 се процјењује на око 1600 година. Географско подручје присутности ове гране, показује нешто већу компактност у односу на остале гране хаплогрупе I2a-YP196, што може бити и посљедица релативне младости гране и усмјерености њених носилаца у једном миграционом правцу.

Судећи по данашњем географском распореду њених носилаца, готово да нема сумње да су се преци Z17855 са подручја југозападне Украјине, кретали источним обронцима Карпата ка доњем Дунаву. Овај миграциони правац словенске експанзије може се испратити и преко историјских и археолошких  извора. Почетком 6. вијека послије Христа, двије групе Словена (Склавини и Анти) су избиле на границе Источног Римског Царства тј. Дунава, на подручје данашње Влашке. У првој фази миграције, Анти су на поменутом подручју били присутнији, доносећи са собом  елементе Пенковске археолошке културе, да би касније Склавини Прашко-корчаковске културе, који су се са сјевера спуштали долином Сирета, постали доминантнији. На тај начин створена је својеврсна хибридна склавинско-антска археолошка култура, позната под називом Ипотешти-Кандешти. Управо међу прашко-корчаковским елементом у словенској археолошкој култури доњег Дунава 6. вијека послије Христа, требамо тражити и носиоце хаплогрупе Z17855. Закључујући на основу  филогенетског стабла, чини се да је ова хаплогрупа највеће грањање доживјела управо по доласку на Балкан, значајно допринијевши етногенези Срба, Бугара и македонских Словена и  учествујући у етногенези савремених несловенских народа Грка, Албанаца и Румуна.

Z17855* Грк, Грчка Македонија ; Секељ, Трансилванија; Србин, Западна Србија

Z17855>А1221 Молдавија/Украјина; Бугарин, источна Тракија

Z17855>А1221>BY37207>Y52071 Бугарин, СЗ Бугарска

Z17855>А1221>BY37207>Y52071>Y46846 Бугарин, сјеверна Бугарска

Z17855>А1221>BY37207>Y52071>Y46846>Y151313 Срби, Ибар и Топлица

Z17855>А1221>BY37207>Y39505 Украјинац, ЈЗ Украјина; Пољска

Z17855>A21934 Украјина

Z17855>A21934>BY45676 Грк, јужни Епир; Грк

Z17855>PH3414 Срби Мириловићи

Z17855>A16413 Украјинац, централна Украјина

Z17855>A16413>BY153008 Србин, Топлица

Z17855>A16413>BY37212 Румун, Трансилванија

Z17855>A16413>BY37212>А20030>BY99606 Србија;Ист.Македонија

Z17855>A16413>BY37212>А20030>BY66632 Срби, ЦГ (Љешњани Војинићи)

Z17855>BY116090 Турчин, Србин (Источна Србија)

Z17855>Y68571 Рус, југозападна Русија; Рус

Z17855>BY190177 Румун; Бугарин, централна Бугарска

По мишљењу српског историчара Тибора Живковића, Словени су средишње дијелове Балканског полуострва трајно населили у другој деценији 7. вијека послије Христа, око 615. године, и то са подручја данашње Влашке тј. доњег Дунава. Том приликом словенским племенима су насељени и дијелови Грчке, Епира и Пелопонеза, а поједина словенска племена су продрла, иако у невеликом броју, и на нека егејска острва. Претпоставља се да се радило о Словенима слободним од аварске власти, који су искористили ослабљеност ромејске одбране због ратова на истоку и продрли преко Дунава на Балкан у великом броју. У овом таласу су се доселила и нека словенска племена која се касније помињу у историјским изворима као што су: Дрогувити и Сагудати западно од Солуна, Ринхини на Халкидици, Велегезити у Тесалији, Вајунити у Епиру, Верзити у Пелагонији, Стримонци око ријеке Струме, Милинзи и Језерити на Пелопонезу. Чини се да је I2a-Z17855 била једна од доминантнијих хаплогрупа управо ове групе Словена.

I2-Z17855 међу Србима

Хаплогрупа I2-Z17855 је међу савременим Србима заступљена у свим етнографским зонама,са разноврсним подгранама,  што говори да је прилично рано ушла у процесе српске етногенезе, а свакако прије миграција 15. и 16. вијека. У динарској зони, ова хаплогрупа присутна је наглашеније у источним, зетско-рашким крајевима (Цеклињани Горњаци, Љешњани Војинићи, Шекуларци), док је у Херцеговини присутна понајприје кроз разгранат род који потиче од средњовјековних влаха Мириловића. Из ове матичне динарске зоне, миграцијама су и херцеговачка и зетска грана ове хаплогрупе раширене међу Србима Крајине, Босне и Славоније. Значајно је присуство ове хаплогрупе и међу старим косовско-метохијским Србима, поготово оним породицама за које се документовано може претпоставити да су на подручју Косова и Метохије живјеле и прије Велике сеобе 1690. године (Ковачани у долини Ибра). Поједине гране су заступљене и међу Србима јужне и источне Србије. Занимљиво је да неки од родова Z17855 у динарској зони имају предања о поријеклу из источнијих српских крајева (Мириловићи из Македоније, Цеклињани из Албаније), док неки имају директне генетичке везе са источним крајевима (припадници подгране А20030 Љешњани Војинићи са Македонијом).

Можемо претпоставити да је помјерање тежишта српске државности ка истоку и југоистоку у 13. и 14. вијеку, допринијело значајнијем укључивању хаплогрупе Z17855 у средњовјековну српску популацију, а самим тим и у савремене Србе. Значајна је и разноврсност грана ове хаплогрупе међу Србима, гдје су  су присутне практично све главне гране ове хаплогрупе: Z17855*, А1221, PH3414, A16413 и BY116090. Оквирно би се могло рећи да се присуство хаплогрупе Z17855 међу Србима креће у распону од 5-10%.

Словени-Начало

Карта из рада словеначког археолога Андреја Плетерског "Model etnogeneze Slovanov na osnovi nekaterih novejših raziskav" 1995

На карти су приказане три основне популације из три археолошке културе 3. вијека прије Христа, које су учествовале у самом коријену словенске етногенезе:

1. Милоградска култура (повезује се са југозападним прото-Балтима)
2. Поморска култура (повезује се са прото-Венедима)
3. Јасторфска култура губинске групе (повезује се са германским Бастарнима)

По мишљењу већине савремених лингвиста протословенски језик је настао издвајањем из западних балтских језика. Овакво мишљење је у складу са археолошким моделом етногенезе Плетерског, гдје су се нове досељеничке популације Поморске и Јасторфске културе, помијешале са једним дијелом популације балтске Милоградске културе и формирале нову популацију-протословенску. Археолошким изразом те нове популације је постала Зарубињецка археолошка култура.

Уколико бисмо овај модел етногенезе Протословена покушали објаснити помоћу Y-днк хаплогрупа, у грубим цртама могли бисмо рећи да су ове три културе у генофонд Протословена унијеле сљедеће хаплогрупе:

1. Милоградска R1a-Z280

2. Поморска R1a-M458

3. Јасторфска I2a-L621>CTS10228

Хаплогрупа I2-Y4882 међу Србима

Хаплогрупа I2-Y4882 је једна од хаплогрупа словенског поријекла присутна у српској популацији. Представља огранак хаплогрупе познатије под називом I2a Dinaric дефинисане SNP-ом YP196. Филогенетски низ за Y4882 изгледа овако:

I2a-M423>L621>YP196>S17250>Y4882

Старост хаплогрупе Y4882 се процјењује на око 1800 година. Развијала се у оквиру општесловенске популације сјеверно од Карпата. Иницијалне гране Y4882 показују већу разноврсност на подручју данашње Пољске, па се може претпоставити да је хаплогрупа и настала и у почетку се развијала управо на том подручју.

С обзиром на старост хаплогрупе, не треба да чуди што је она данас кроз своје млађе гране присутна код многих словенских народа: Пољака, Русина, Словака, Руса, Украјинаца, Белоруса, Срба, али и код неких несловенских: Мађара, Нијемаца. Како тренутни резултати показују, хаплогрупа Y4882 није присутна код македонских Словена и Бугара, Чеха, а појединачно се јавља код Хрвата и Словенаца. Тек код млађих грана хаплогрупе Y4882 могу се уочити везе са одређеним словенским народима.

Y4882>Y16473 Пољаци Погорчани (Pogórziane)

Y4882>Y16473>BY130310 Словаци (Карпатски горштаци)

Y4882>Y16473>FGC30452 Моравци (Horňácko етнографска група)

Y4882>Y16473>FGC30452>FGC30460 Пољаци Горали

Y4882>Z16969 Пољаци Великопољска

Y4882>Z16969>A21222 Нијемци, Швајцарци

Y4882>Z16969>A10230>PLE07 Нијемци/Пољска

Y4882>Z16969>A10230>PLE07>PLE04

Y4882>Z16969>A10230>PLE07>PLE04>PLE01 Пољаци

Y4882>Z16969>A10230>PLE07>A20031 Пољаци

Y4882>Z16969>A10230>PLE07>A20031>BY31898 Пољаци/Галиција

Y4882>Z16969>A10230>A811 Пољаци

Y4882>Z16969>A10230>A811>BY42204 Руси

Y4882>Z16969>A1328 Пољаци, Срби, Украјинци, Белоруси

Y4882>Z16969>A1328>BY30333>BY169082 Лемко Русини

Y4882>Z16969>A1328>BY30333>A7318 Белоруси, Руси

Y4882>Z16969>A1328>BY103931 Руси

Y4882>Z16969>A7358 Украјинци, Пољаци

Y4882>Z16969>A12505 Пољаци, Швеђани

На тај начин, могли бисмо рећи да се грана Y16473 развијала у карпатским горштачким популацијама (Горалима, Русинима), грана A21222 међу Нијемцима, грана A10230 међу Пољацима, а грана A1328 у оквиру староруског и српског етноса.

Од старих словенских археолошких култура, Y4882 се најприје може повезати са Прашко-корчаковском археолошком културом и то са њеном централном зоном, на подручју данашњег југоистока Пољске и Прикарпатја.

Украси на појасевима, Прашко-корчаковска словенска култура

Код Срба је досад пронађена грана Y4882>Z16969>A1328, уз неколико тестираних Y4882, који нису радили дубинске SNP тестове. Сви досад тестирани A1328 су из динарске зоне српског народа: један род из Горњег Полимља, један разгранат крајишки род, те неколико појединаца са Озрена и из Крајине. Истовремено хаплогрупа Y4882 без тестирања нижих грана је пронађена код једног Шумадинца, католика из Сиња и Хрвата из Лике.

Осим поклапања у матичном подручју у Прикрапатју, чини се да је хаплогрупа Y4882 имала другачије правце сеобе у односу на филогенетски јој блиску I2-PH908, најдоминантнију словенску хаплогрупу међу Србима. Већ сада се може прилично сигурно закључити да носиоци хаплогрупе Y4882 нису били у великој маси Словена која се кретала источним правцем преко Доњег Дунава, и касније насељавала источне и централне дијелове Балканског полуострва. Пратећи генетске трагове, може се рећи су носиоци Y4882 на Балкан дошли преко западних Карпата и Панонске низије. Да ли су били дио неког посебног словенског племена, које се утопило у веће племенске заједнице, тешко је у овом тренутку рећи.

Данашње присуство гране Y4882 међу Србима је невелико. Иако je сразмјерно мали број носиоца I2-YP196 хаплогрупе међу Србима SNP тестиран,  имајући у виду опште присуство грана 448=20, можемо закључити да проценат I2-Y4882 међу Србима не прелази неколико процената.

Хаплогрупа R1b међу Србима

Практично сву R1b хаплогрупу међу Србима чини R1b-M269, најдоминантнија грана хаплогрупе R1b. R1b-M269 настаје у неолиту у степским културама Евроазије (првенствено Јамна култури), и уско је повезана са етногенезом индоевропских популација.

Условно говорећи, хаплогрупа R1b се данас дијели на источну и западну групу. међутим, ова подјела је везана само за географски распоред. Неке гране тзв. источне R1b, попут Z2103 су филогенетски ближе западној L51>L11, него другој источној као што је PF7562.

Западна R1b-L51>L11 је у Бронзаном добу, експанзијом и миграцијом Индоевропљана, преко иницијалне културе народа Пехара (Bell Beaker културе) постала основ етногенезе германских, келтских и италских популација Европе.

Источна група (Z2103,PF7562) је учествовала у етногенези неких старобалканских (прототрачких) и анадолских, кавкаских и централноазијских популација (Јермени, Башкири, Туркмени).

Проценат хаплогрупе R1b међу Србима варира од подручја до подручја, али је општи проценат око 7%. Прилично подједнако заступљене су и тзв. источне и западне гране ове хаплогрупе.

Украси резбарени у кости, Јамна Култура

                                                  EvgenyGenkin,(Creative Commons CC BY 2.5)

Гране хаплогрупе R1b досад забиљежене међу Србима:

R1b-M269>PF7562>PF7563>Y31335>BY16680

R1b-M269>PF7562>PF7563>Y31335>BY16680>BY133177

R1b-M269>L23>Z2103>Z2109>CTS9219>BY250 

R1b-M269>L23>Z2103>Z2109>CTS9219>Y18959>Y5587

R1b-M269>L23>Z2103>Z2109>CTS9219>Y18959>BY611>Z2705>BY38894

R1b-M269>L23>Z2103>Z2109>CTS9219>Y18959>BY611>Z2705>Y32147

R1b-M269>L23>Z2103>Z2109>CTS9219>Y18959>BY611>Z2705>Y32147>Y37280

R1b-M269>L23>L51>U106>Z381>S497>A10971>BY18860

R1b-M269>L23>L51>U106>Z381>S497>DF96>S11477

R1b-M269>L23>L51>U106>Z381>Z301>L48>Z9>Z326

R1b-M269>L23>L51>U106>Z381>Z301>L48>Z9>Z326>FGC18842

R1b-M269>L23>L51>U106>Z381>Z301>L48>L47

R1b-M269>L23>L51>P312>U152

R1b-M269>L23>L51>P312>U152>L2>FGC13619

R1b-M269>L23>L51>P312>U152>L2>DF103

R1b-M269>L23>L51>P312>U152>CTS5531>Z67

Крајишки Вучковићи (Никољдан) 2/2

(наставак)

За дабарске Вучковиће додуше не постоји предање о поријеклу из Далмације (осим краткотрајног боравка у Скрадину), али је, судећи по оном што је написао Гавро Вучковић, сачувана свијест о заједничком поријеклу са далматинско-бјелајским Вучковићима. За породицу Руња/Руњића у Грахову и Унцу наводи се да су поријеклом од полачких Вучковића. Из матице у Грахову, расељавали су се у Унац, Бјелајско Поље, Саницу.

Генетички су тестирани једино полачки Вучковићи. Везе између разних грана Вучковића и њима сродних презимена, а за које постоји основ у предањима и изворима, може потврдити само генетичко тестирање.

Свакако је најживописнија личност овог рода Гавро Вучковић Крајишник (1830 - 1875), трговац и представник  босанских Срба у Цариграду, сналажљива и немирна природа, у вјечитој опозицији према сарајевској српској чаршији и фанариотским владикама, нападан од пречанских дописника као туркофил и утјеривач пореза, са друге стране спасилац многих Срба из турских тамница, обновитељ манастира и цркава и неуморни борац за народну ствар. Оставио је неколико дјела, која су заправо полемички списи, његова одбрана и животопис, а у којима у први план избија управо његов жив, бунтовнички карактер. Када су сплетке фанариота уродиле плодом и када је Гавро из Сарајева отпремљен у азијско тамновање, видимо га како и тамо у далеком Бејруту проналази своје старе пријатеље, турске спахије, који покушавају ублажити незгодан положај у ком се нашао. Користећи ову слободу, Гавро је у Александрији успио побјећи у руски конзулат, а потом и преко руске лађе доћи до Београда. Избијањем устанка 1875. године, Гавро се преко Градишке покушава домоћи Крајине, али не успјева, јер га исте године сустиже смрт. О Гаври Вучковићу су доста писали Иво Андрић и Петар Кочић, као и велики број савремених аутора. 

Крајишки Вучковићи (Никољдан) 1/2

Једна од знаменитијих крајишких породица у 19. вијеку били су Вучковићи из подгрмечког Дабра. Као и код других  крајишких породица, и њихову су судбину обиљежиле сеобе, буне и страдања. Када је крајем 18. вијека избила куга у Босни и Херцеговини, Тодор и Милица Вучковић из Дабра склонили су се привремено са дјецом у Скрадин, у Далмацију. Један од синова, Шпиро, касније монашки Силвестар,  том приликом остао је у Далмацији да „учи књигу“, службовао је као скрадински парох, а у једном периоду је био и администратор далматинске епархије. Имена других синова сазнајемо из писања Гавре Вучковића Крајишника: „мој је стриц био покојни Силвестар Вучковић, покојни поп Коста Вучковић и покојни Михајло, отац проте Дамјана Вучковића у Дабру.“ Овоме списку браће би могли додати још и Гавриног оца, трговца Филипа Вучковића, који ће се из Дабра у првој половини 19. вијека, преселити у Петровац и то као његов први православни становник. Гаврин брат од стрица био је Тодор Вучковић у монаштву Дионисије, игуман манастира Гомионице и отац једног од најбогатијих Срба Далмације, сплитског трговца и банкара Константина Косте Вучковића. Од заоставштине Косте Вучковића установљена је Матица Српска у Дубровнику. Горе поменутог проту Дамјана Вучковића, сина Михајловог проналазимо као пароха дабарског у Шематизму Митрополије дабробосанске из 1882. године. На овај начин, упоређивањем података из различитих извора спознали смо родослов ове утицајне и разгранате српске породице из Дабра. 

Вучковића који славе Никољдан, има у више подгрмечких бјелајских села, али њихова веза са дабарским Вучковићима није посве јасна. Гавро Вучковић коментаришући родбинску везу са Симетом Вучковићем из Бравска пише: „Симета и Стана да се зове племеном као што и ја, али ми није стриц... А ено Симете у Бравску..“ Овај Вучковићев навод би могли схватити као потврду везе дабарских и бјелајских Вучковића.

Вучковићи се у Бјелајско поље, у Бравско (Капљув), по предању досељавају у другој половини 18. вијека из далматинских села Ервеника и Отона. У Ервенику и данас живе Вучковићи исте славе, па је предање по свему судећи тачно. Из Бравска се једна грана Вучковића пресељава у села парохије Крњеуше, гдје су Вучковићи такође били бројни. У Заложју код Бихаћа се за тамошње Каракаше наводи да су „од Бјелајског Поља где су се звали Вучковићи“, а за Вучковиће у бихаћкој Липи да су „пре окупације од Сане“.

С обзиром да су села Отон и Ервеник крајем 17. вијека насељавана становништвом управо из Бјелајског Поља, миграција Вучковића у Бјелајско поље у 18. вијеку би могла бити и повратна. Поред Ервеника, Вучковићи са славом Никољдан су у Далмацији били прилично бројни у Полачи книнској. Прота Накићеновић за полачке Вучковиће наводи да  су досељеници из Босне. Попис из 1701. године заиста у Полачи наводи чак двојицу синова Вучка, и није јасно да ли презиме управо тада настаје или се турско „син Вучка“ може схватити као презиме Вучковић. Неколико година касније у попису из 1709. године и у Ервенику је забиљежено пет домаћинстава Вучковића,а и међу њима се помиње лично име Вучко. Остаје отвореним питање о вези ервеничких и полачких Вучковића. (наставиће се)

Добрета

Добрета је први словенски вођа забиљежен по имену, од стране ромејског историчара Менандера Протектора, који извјештава да је аварски каган Бајан I послао изасланство, тражећи од Добрете и његових Словена да прихвате аварску власт и плате данак, јер Авари знају да су Словени скупили велико богатство плијенећи ромејске балканске провинције небројено пута. Судећи по извјештају, Добрета је одговорио: "Други не владају нашом земљом, већ ми њиховом и тако ће увијек бити за нас", и дао је да се изасланици побију.