Једна од знаменитијих крајишких породица у 19.
вијеку били су Вучковићи из подгрмечког Дабра. Као и код других крајишких породица, и њихову су судбину
обиљежиле сеобе, буне и страдања. Када је крајем 18. вијека избила куга у Босни
и Херцеговини, Тодор и Милица Вучковић из Дабра склонили су се привремено са
дјецом у Скрадин, у Далмацију. Један од синова, Шпиро, касније монашки
Силвестар, том приликом остао је у
Далмацији да „учи књигу“, службовао је као скрадински парох, а у једном периоду
је био и администратор далматинске епархије. Имена других синова сазнајемо из
писања Гавре Вучковића Крајишника: „мој је стриц био покојни Силвестар
Вучковић, покојни поп Коста Вучковић и покојни Михајло, отац проте Дамјана
Вучковића у Дабру.“ Овоме списку браће би могли додати још и Гавриног оца,
трговца Филипа Вучковића, који ће се из Дабра у првој половини 19. вијека, преселити
у Петровац и то као његов први православни становник. Гаврин
брат од стрица био је Тодор Вучковић у монаштву Дионисије,
игуман манастира Гомионице и отац једног од најбогатијих Срба Далмације,
сплитског трговца и банкара Константина Косте Вучковића. Од заоставштине Косте
Вучковића установљена је Матица Српска у Дубровнику. Горе поменутог проту
Дамјана Вучковића, сина Михајловог проналазимо као пароха дабарског у Шематизму
Митрополије дабробосанске из 1882. године. На овај начин, упоређивањем података
из различитих извора спознали смо родослов ове утицајне и разгранате српске
породице из Дабра.
Вучковића који славе Никољдан, има у више
подгрмечких бјелајских села, али њихова веза са дабарским Вучковићима није
посве јасна. Гавро Вучковић коментаришући родбинску везу са Симетом Вучковићем
из Бравска пише: „Симета и Стана да се зове племеном као што и ја, али ми није
стриц... А ено Симете у Бравску..“ Овај Вучковићев навод би могли схватити као
потврду везе дабарских и бјелајских Вучковића.
Вучковићи се у Бјелајско поље, у Бравско (Капљув),
по предању досељавају у другој половини 18. вијека из далматинских села
Ервеника и Отона. У Ервенику и данас живе Вучковићи исте славе, па је предање
по свему судећи тачно. Из Бравска се једна грана Вучковића пресељава у села
парохије Крњеуше, гдје су Вучковићи такође били бројни. У Заложју код Бихаћа се
за тамошње Каракаше наводи да су „од Бјелајског Поља где су се звали Вучковићи“,
а за Вучковиће у бихаћкој Липи да су „пре окупације од Сане“.
С обзиром да су села Отон и Ервеник крајем 17. вијека
насељавана становништвом управо из Бјелајског Поља, миграција Вучковића у
Бјелајско поље у 18. вијеку би могла бити и повратна. Поред Ервеника, Вучковићи
са славом Никољдан су у Далмацији били прилично бројни у Полачи книнској. Прота
Накићеновић за полачке Вучковиће наводи да су досељеници из Босне. Попис из 1701. године
заиста у Полачи наводи чак двојицу синова Вучка, и није јасно да ли презиме
управо тада настаје или се турско „син Вучка“ може схватити као презиме
Вучковић. Неколико година касније у попису из 1709. године и у Ервенику је
забиљежено пет домаћинстава Вучковића,а и међу њима се помиње лично име Вучко.
Остаје отвореним питање о вези ервеничких и полачких Вучковића.
Нема коментара:
Постави коментар