среда, 26. децембар 2018.

Haplogroup R1b among Serbs


Virtually all R1b haplogroup among Serbs is made of R1b-M269, the most dominant branch of haplogroup R1b. R1b-M269 occurs in neolith in steppe cultures of Eurasia (primarily Yamna culture), and is closely related to the ethnogenesis of Indo-European populations.

Conditionally speaking, the R1b haplogroup is now divided into eastern and western groups. However, this division is only related to geographical distribution. Some branches of the so-called eastern R1b, such as Z2103, are phylogenetically closer to the western L51> L11, than to the other eastern haplogroups like the PF7562 haplogroup.

Western R1b-L51>L11 branch with the expansion and migration of Indo-Europeans in the Bronze age, through the initial culture of the Bell Beaker people, became the basis of ethnogenesis of the Germanic, Celtic and Italic peoples of Europe.

Eastern group (Z2103, PF7562) participated in the ethnogenesis of some Indo-European Paleobalcanic (Thracians), Anadolian, Caucasian and Central Asian populations (Armenians, Bashkirs, Turkmens).

The percentage of haplogroup R1b among Serbs varies from area to area, but the overall percentage is about 7%. So-called  eastern and western branches of this haplogroup are quite equally represented.


                                                      Ornaments in bone, Yamna culture
                                                    EvgenyGenkin,(Creative Commons CC BY 2.5)

Branches of haplogroup R1b so far recorded among Serbs:

R1b-M269>PF7562>PF7563>Y31335>BY16680
R1b-M269>PF7562>PF7563>Y31335>BY16680>BY133177
R1b-M269>L23>Z2103>Z2109>CTS9219>BY250 
R1b-M269>L23>Z2103>Z2109>CTS9219>Y18959>Y5587
R1b-M269>L23>Z2103>Z2109>CTS9219>Y18959>BY611>Z2705>BY38894
R1b-M269>L23>Z2103>Z2109>CTS9219>Y18959>BY611>Z2705>Y32147
R1b-M269>L23>Z2103>Z2109>CTS9219>Y18959>BY611>Z2705>Y32147>Y37280
R1b-M269>L23>L51>U106>Z381>S497>A10971>BY18860
R1b-M269>L23>L51>U106>Z381>S497>DF96>S11477
R1b-M269>L23>L51>U106>Z381>Z301>L48>Z9>Z326
R1b-M269>L23>L51>U106>Z381>Z301>L48>Z9>Z326>FGC18842
R1b-M269>L23>L51>U106>Z381>Z301>L48>L47
R1b-M269>L23>L51>P312>U152
R1b-M269>L23>L51>P312>U152>L2>FGC13619
R1b-M269>L23>L51>P312>U152>L2>DF103
R1b-M269>L23>L51>P312>U152>CTS5531>Z67


Хаплогрупа R1b међу Србима


Практично сву R1b хаплогрупу међу Србима чини R1b-M269, најдоминантнија грана хаплогрупе R1b. R1b-M269 настаје у неолиту у степским културама Евроазије (првенствено Јамна култури), и уско је повезана са етногенезом индоевропских популација.

Условно говорећи, хаплогрупа R1b се данас дијели на источну и западну групу. међутим, ова подјела је везана само за географски распоред. Неке гране тзв. источне R1b, попут Z2103 су филогенетски ближе западној L51>L11, него другој источној као што је PF7562.

Западна R1b-L51>L11 је у Бронзаном добу, експанзијом и миграцијом Индоевропљана, преко иницијалне културе народа Пехара (Bell Beaker културе) постала основ етногенезе германских, келтских и италских популација Европе.

Источна група (Z2103,PF7562) је учествовала у етногенези неких старобалканских (прототрачких) и анадолских, кавкаских и централноазијских популација (Јермени, Башкири, Туркмени).

Проценат хаплогрупе R1b међу Србима варира од подручја до подручја, али је општи проценат око 7%. Прилично подједнако заступљене су и тзв. источне и западне гране ове хаплогрупе.


Украси резбарени у кости, Јамна Култура
                                                  EvgenyGenkin,(Creative Commons CC BY 2.5)

Гране хаплогрупе R1b досад забиљежене међу Србима:

R1b-M269>PF7562>PF7563>Y31335>BY16680
R1b-M269>PF7562>PF7563>Y31335>BY16680>BY133177
R1b-M269>L23>Z2103>Z2109>CTS9219>BY250 
R1b-M269>L23>Z2103>Z2109>CTS9219>Y18959>Y5587
R1b-M269>L23>Z2103>Z2109>CTS9219>Y18959>BY611>Z2705>BY38894
R1b-M269>L23>Z2103>Z2109>CTS9219>Y18959>BY611>Z2705>Y32147
R1b-M269>L23>Z2103>Z2109>CTS9219>Y18959>BY611>Z2705>Y32147>Y37280
R1b-M269>L23>L51>U106>Z381>S497>A10971>BY18860
R1b-M269>L23>L51>U106>Z381>S497>DF96>S11477
R1b-M269>L23>L51>U106>Z381>Z301>L48>Z9>Z326
R1b-M269>L23>L51>U106>Z381>Z301>L48>Z9>Z326>FGC18842
R1b-M269>L23>L51>U106>Z381>Z301>L48>L47
R1b-M269>L23>L51>P312>U152
R1b-M269>L23>L51>P312>U152>L2>FGC13619
R1b-M269>L23>L51>P312>U152>L2>DF103
R1b-M269>L23>L51>P312>U152>CTS5531>Z67


субота, 22. децембар 2018.

Krajina family Vučković (The Patron Saint St Nicholas) 2/2


(continuation)
However, for Vučković family from Dabar, there is no tradition of the origin from Dalmatia (apart from a short stay in Skradin), but, according to what was written by Gavro Vučković, the awareness of the common origin with the Vučković family from Bjelaj/Dalmatia was preserved. For the Runjo/ Runjić family in Grahovo and Unac is said to have originated from the Vučković family from Polača. From their original area in Grahovo, they migrated to Unac, Bjelajsko Polje, Sanica.
The only Vučković family from Polača have done Y-DNA genetic tests. The connections between various branches of Vučković family and related surnames, for which there is a basis in tradition and sources, can only be confirmed through genetic testing.


Certainly the most vivid personality among the members of this family was Gavro Vučković Krajišnik (1830 - 1875), a merchant and representative of the Bosnian Serbs in Constantinople, man of a resourceful and restless nature, in an eternal opposition to the Serbian Sarajevo city circles and Phanariot bishops, attacked by Prečani Serbs correspondents as Turkish friend and tax collector, on the other hand, the savior of many Serbs from Turkish dungeons, renovator of monasteries and churches, and a tireless fighter for the national cause. He left several works, which are, in fact, polemical writings, his defense and a autobiography, in which his living, rebellious character comes out to the forefront. When the intrigues of the Phanariots became successful, and when Gavro from Sarajevo was sent to Asia imprisonment, we see him how, even in faraway Beirut, finds out his old friends, Turkish sipahis, who trying to soften the inconvenient position in which he found himself. Using this position, Gavro managed to escape to the Russian consulate in Alexandria, and then through the Russian ships come to Belgrade. With the outbreak of the uprising in 1875, Gavro attempted to reach the Krajina through Gradiška, but fails, and the same year he dies. Ivo Andrić and Petar Kočić wrote a lot about Gavro Vučković, as well as a large number of contemporary authors.

Крајишки Вучковићи (Никољдан) 2/2


(наставак)
За дабарске Вучковиће додуше не постоји предање о поријеклу из Далмације (осим краткотрајног боравка у Скрадину), али је, судећи по оном што је написао Гавро Вучковић, сачувана свијест о заједничком поријеклу са далматинско-бјелајским Вучковићима. За породицу Руња/Руњића у Грахову и Унцу наводи се да су поријеклом од полачких Вучковића. Из матице у Грахову, расељавали су се у Унац, Бјелајско Поље, Саницу.
Генетички су тестирани једино полачки Вучковићи. Везе између разних грана Вучковића и њима сродних презимена, а за које постоји основ у предањима и изворима, може потврдити само генетичко тестирање.


Свакако је најживописнија личност овог рода Гавро Вучковић Крајишник (1830 - 1875), трговац и представник  босанских Срба у Цариграду, сналажљива и немирна природа, у вјечитој опозицији према сарајевској српској чаршији и фанариотским владикама, нападан од пречанских дописника као туркофил и утјеривач пореза, са друге стране спасилац многих Срба из турских тамница, обновитељ манастира и цркава и неуморни борац за народну ствар. Оставио је неколико дјела, која су заправо полемички списи, његова одбрана и животопис, а у којима у први план избија управо његов жив, бунтовнички карактер. Када су сплетке фанариота уродиле плодом и када је Гавро из Сарајева отпремљен у азијско тамновање, видимо га како и тамо у далеком Бејруту проналази своје старе пријатеље, турске спахије, који покушавају ублажити незгодан положај у ком се нашао. Користећи ову слободу, Гавро је у Александрији успио побјећи у руски конзулат, а потом и преко руске лађе доћи до Београда. Избијањем устанка 1875. године, Гавро се преко Градишке покушава домоћи Крајине, али не успјева, јер га исте године сустиже смрт. О Гаври Вучковићу су доста писали Иво Андрић и Петар Кочић, као и велики број савремених аутора. 

петак, 21. децембар 2018.

Krajina family Vučković (The Patron Saint St Nicholas) 1/2


One of the notable Krajina families in the 19th century was family Vučković from the village Dabar in Podgrmeč region. As with other Krajina families, their fate was marked by migrations, rebellions and sufferings. When a plague broke out in Bosnia and Herzegovina at the end of the 18th century, Todor and Milica Vučković from the village of Dabar with their children found temporary shelter in Skradin, Dalmatia. One of the sons, Špiro, later monastic Sylvester, then stayed in Dalmatia to "learn the book", served as a priest in Skradin, and at one time was the administrator of the Dalmatian Orthodox diocese. The names of the other sons we find in writings of Gavro Vučković Krajišnik: "My uncle was the deceased Silvester Vučković, the deceased priest Kosta Vučković and the deceased Mihailo, the father of priest Damian Vučković in Dabar." To this list of brothers could be added  Gavro's father, merchant Filip Vučković, who in the first half of the 19th century moved from Dabar to Petrovac, as its first Orthodox resident. Gavro's cousin was Todor Vučković later monastic Dionysius, hegumen of the Gomionica monastery and father of one of the wealthiest Serbs of Dalmatia, the Split merchant and banker Konstantin Kosta Vučković. Matica Srpska in Dubrovnik was established from the legacy of Kosta Vučković. We find the aforementioned priest Damian Vučković, son of Mihailo, as a Dabar village priest in the 1882 schematism of the Orthodox Metropolitanate of Dabar-Bosna. In this way, by comparing data from various sources, we have learned the genealogy of this influential and diverse Serbian family from Dabar.

Vučković family, with the Patron Saint St Nicholas, live in a  several villages of Podgrmeč-Bjelaj region, but their connection with the Vučković family from Dabar is not entirely clear. Gavro Vučković, commenting on the family relationship with Simeta Vučković  from the village Bravsko, writes: "Simeta and Stana to be called a clan like myself, but he is not my uncle ... And there is Simeta in Bravsko ..." This Vučković statement could be understood as a confirmation of the connection between the Vučković family from the Dabar and Bjelaj.
Based on tradition, Vučković family settled in Bjelajsko polje, Bravsko (Kapljuv), in the second half of the 18th century, from the Dalmatian villages Ervenik and Oton. Vučković family with the Patron Saint St Nicholas still lives in Ervenik, so it seems that tradition is correct. From the village of Bravsko, one branch of Vučković family moved to the villages of the parish of Krnjeusa, where they were also numerous. In Založje village near Bihac, for the Karakaš family, it is stated that they came "from Bjelajsko Polje where they called Vučković", and for Vučković family in Lipa near Bihać it is stated that they came "before the occupation from Sana".
Since the villages of Oton and Ervenik were inhabited by the population from Bjelajsko Polje region at the end of the 17th century, migration of Vučković family into Bjelajsko polje in the 18th century could have been a return migration. In addition to Ervenik, Vučković family with the Patron Saint of St Nicholas were quite numerous in Dalmatian village Polača near Knin. Fr. Nakićenović states for the Vučković family in Polača that they are the immigrants from Bosnia. The census from 1701 actually lists two Vucko's sons in Polaca, and it is unclear whether the surname originated at that time, or the Turkish "son of Vučko" can be understood as the last name Vučković. A few years later, in the census of 1709, five Vučković households were recorded in Ervenik, and among them is also mentioned the personal name Vučko. There remains an open question about the relationship between the Vučković families in Ervenik and Polača. ( to be continued)

Крајишки Вучковићи (Никољдан) 1/2


Једна од знаменитијих крајишких породица у 19. вијеку били су Вучковићи из подгрмечког Дабра. Као и код других  крајишких породица, и њихову су судбину обиљежиле сеобе, буне и страдања. Када је крајем 18. вијека избила куга у Босни и Херцеговини, Тодор и Милица Вучковић из Дабра склонили су се привремено са дјецом у Скрадин, у Далмацију. Један од синова, Шпиро, касније монашки Силвестар,  том приликом остао је у Далмацији да „учи књигу“, службовао је као скрадински парох, а у једном периоду је био и администратор далматинске епархије. Имена других синова сазнајемо из писања Гавре Вучковића Крајишника: „мој је стриц био покојни Силвестар Вучковић, покојни поп Коста Вучковић и покојни Михајло, отац проте Дамјана Вучковића у Дабру.“ Овоме списку браће би могли додати још и Гавриног оца, трговца Филипа Вучковића, који ће се из Дабра у првој половини 19. вијека, преселити у Петровац и то као његов први православни становник. Гаврин брат од стрица био је Тодор Вучковић у монаштву Дионисије, игуман манастира Гомионице и отац једног од најбогатијих Срба Далмације, сплитског трговца и банкара Константина Косте Вучковића. Од заоставштине Косте Вучковића установљена је Матица Српска у Дубровнику. Горе поменутог проту Дамјана Вучковића, сина Михајловог проналазимо као пароха дабарског у Шематизму Митрополије дабробосанске из 1882. године. На овај начин, упоређивањем података из различитих извора спознали смо родослов ове утицајне и разгранате српске породице из Дабра. 


Вучковића који славе Никољдан, има у више подгрмечких бјелајских села, али њихова веза са дабарским Вучковићима није посве јасна. Гавро Вучковић коментаришући родбинску везу са Симетом Вучковићем из Бравска пише: „Симета и Стана да се зове племеном као што и ја, али ми није стриц... А ено Симете у Бравску..“ Овај Вучковићев навод би могли схватити као потврду везе дабарских и бјелајских Вучковића.
Вучковићи се у Бјелајско поље, у Бравско (Капљув), по предању досељавају у другој половини 18. вијека из далматинских села Ервеника и Отона. У Ервенику и данас живе Вучковићи исте славе, па је предање по свему судећи тачно. Из Бравска се једна грана Вучковића пресељава у села парохије Крњеуше, гдје су Вучковићи такође били бројни. У Заложју код Бихаћа се за тамошње Каракаше наводи да су „од Бјелајског Поља где су се звали Вучковићи“, а за Вучковиће у бихаћкој Липи да су „пре окупације од Сане“.
С обзиром да су села Отон и Ервеник крајем 17. вијека насељавана становништвом управо из Бјелајског Поља, миграција Вучковића у Бјелајско поље у 18. вијеку би могла бити и повратна. Поред Ервеника, Вучковићи са славом Никољдан су у Далмацији били прилично бројни у Полачи книнској. Прота Накићеновић за полачке Вучковиће наводи да  су досељеници из Босне. Попис из 1701. године заиста у Полачи наводи чак двојицу синова Вучка, и није јасно да ли презиме управо тада настаје или се турско „син Вучка“ може схватити као презиме Вучковић. Неколико година касније у попису из 1709. године и у Ервенику је забиљежено пет домаћинстава Вучковића,а и међу њима се помиње лично име Вучко. Остаје отвореним питање о вези ервеничких и полачких Вучковића. (наставиће се)

уторак, 18. децембар 2018.

Добрета

Добрета је први словенски вођа забиљежен по имену, од стране ромејског историчара Менандера Протектора, који извјештава да је аварски каган Бајан I послао изасланство, тражећи од Добрете и његових Словена да прихвате аварску власт и плате данак, јер Авари знају да су Словени скупили велико богатство плијенећи ромејске балканске провинције небројено пута. Судећи по извјештају, Добрета је одговорио: "Други не владају нашом земљом, већ ми њиховом и тако ће увијек бити за нас", и дао је да се изасланици побију.