(наставак)
За
дабарске Вучковиће додуше не постоји предање о поријеклу из Далмације (осим
краткотрајног боравка у Скрадину), али је, судећи по оном што је написао Гавро Вучковић,
сачувана свијест о заједничком поријеклу са далматинско-бјелајским Вучковићима.
За породицу Руња/Руњића у Грахову и Унцу наводи се да су поријеклом од полачких
Вучковића. Из матице у Грахову, расељавали су се у Унац, Бјелајско Поље,
Саницу.
Генетички су тестирани једино полачки
Вучковићи. Везе
између разних грана Вучковића и њима сродних презимена, а за које постоји основ
у предањима и изворима, може потврдити само генетичко тестирање.
Свакако је најживописнија личност овог рода Гавро
Вучковић Крајишник (1830 - 1875), трговац и представник босанских Срба у Цариграду, сналажљива
и немирна природа, у вјечитој опозицији према сарајевској српској чаршији и
фанариотским владикама, нападан од пречанских дописника као туркофил и
утјеривач пореза, са друге стране спасилац многих Срба из турских тамница, обновитељ
манастира и цркава и неуморни борац за народну ствар. Оставио је неколико
дјела, која су заправо полемички списи, његова одбрана и животопис, а у којима
у први план избија управо његов жив, бунтовнички карактер. Када су сплетке
фанариота уродиле плодом и када је Гавро из Сарајева отпремљен у азијско
тамновање, видимо га како и тамо у далеком Бејруту проналази своје старе
пријатеље, турске спахије, који покушавају ублажити незгодан положај у ком се
нашао. Користећи ову слободу, Гавро је у Александрији успио побјећи у руски
конзулат, а потом и преко руске лађе доћи до Београда. Избијањем устанка 1875.
године, Гавро се преко Градишке покушава домоћи Крајине, али не успјева, јер га
исте године сустиже смрт. О Гаври Вучковићу су доста писали Иво Андрић и Петар Кочић,
као и велики број савремених аутора.
Нема коментара:
Постави коментар